Kada teorija nije dovoljna: moja priča o borbi i podršci dojenju

Kada znanje nije dovoljno

Silno sam želela da dojim svoje prvo dete.
Slušala sam edukacije, čitala knjige o dojenju i mislila da sam spremna. Teoretski — jesam bila. Ali čim sam rodila, naišla sam na prepreke već u porodilištu: loš hvat i odsustvo podrške medicinskog osoblja (da ne kažem — sabotažu).

Od ragada smo stigli do flašice i izmlazanja, pa do mastitisa i konfuzije bradavice, a na kraju i do štrajka dojenja. Tri meseca borbe, neprospavanih i uglavnom proplakanih noći. Kada smo konačno došle do solidnog hvata, beba je odlučila da više ne želi da sisa.
Bila sam na ivici ludila. Nisam želela da odustanem, ali nisam znala kuda dalje.

Više nisam znala šta mi se dešava i kako se sve to dešava meni, koja sam se toliko pripremala i koja imam toliku želju da dojim.

Ono kad podrška postoji, ali nije ono što ti u tom trenutku treba

Podršku sam imala na sve strane. Svekrva i mama su defilovale po kući, radile sve kućne poslove, pomagale oko izmlazanja, skladištenja mog mleka, uspavljivanja bebe… Muž je preuzimao noćnu smenu, voleo, tešio, vraćao razum kada ga izgubim. Međutim, izgubila sam se.

Jednog dana me je pozvala moja tetka i pitala me dokle planiram da se mučim. Obožavam tu ženu, i ona mene, i odreagovala je zaštitnički — kako bi većina bliskih osoba odreagovalo. Tih dana sam u svom okruženju prepoznala sve više obeshrabrujućih signala, pre svega od žena. Poruke drugarica koje ni nemaju decu, briga mame i svekrve koje su vrlo kratko dojile, a onda i taj poziv. Nisam imala kapaciteta da shvatim kakav sve to uticaj zapravo ima na mene. Nisam pravila razliku između brige i sažaljenja i istinske podrške.

Mnogo godina kasnije, shvatila sam koliko često žene oko nas, iako dobronamerne, obeshrabre više nego što pomognu.

Tiha, ali prava podrška dojenju

Zapravo, jedina stvarna podrška na temu dojenja stizala je SMS porukama od moje drugarice iz detinjstva iz Pančeva, koja je u tom trenutku imala bebu (moje kumče) i uspešno dojila već nekoliko meseci, prošavši sama kroz neke od navedenih izazova. Držala sam se za njeno pozitivno iskustvo kao za slamku spasa, ne znajući ni sama koliko to hrani moju podsvest i koliko mi znači.

Prelomni trenutak: “Da li ti želiš da dojiš?”

Jedne noći, potpuno iscrpljena, pokušavala sam da nahranim bebu — čas izmlazano mleko na flašicu, čas kašičicom, čas pokušaji dojenja. Plakala sam, govorila da ne mogu više, pa onda da ipak želim da dojim.

Tada me je muž uhvatio za ramena i pitao: “Da li ti želiš da dojiš?”
“Želim!” — jecala sam.
“Onda ćeš i dojiti. Izdržaćemo. Još malo.”

Te reči su bile moj reset. Nisam bila sama u svemu tome – on je bio tu sve vreme. 

Drugi trenutak: Kada te neko nauči da se opustiš

Nekoliko dana kasnije, došla nam je u posetu muževljeva tetka — žena koja je dojila oboje dece bar po godinu dana (koliko me sećanje služi).

Pričala nam je kako je za oboje imala ritual: svako veče bi ostavljala bebu sat vremena baki i deki i odlazila sama u šetnju — da razbistri misli. Meni je tada takva briga o sebi delovala kao luksuz. Mnogo godina kasnije shvatila sam da to nije luksuz, već neophodnost. A činjenica da sam ja morala da budem “isterana iz kuće” da bih izašla makar na kratko — pokazivala je koliko sam izgubila kapacitet da brinem o sebi.

Elem, požalila sam joj se da mi T. gotovo uvek odbija sisanje, da se mučimo tokom svakog podoja i da me strah da ćemo potpuno prestati s dojenjem. Predložila je da odemo u spavaću sobu da vidi kako to izgleda. Iskreno, u prvi mah nisam bila oduševljena — već me je previše ljudi “ocenjivalo” kako dojim.

Ipak, ušle smo. Videla je da dojim sedeći, pa me je obasula jastucima, pomerala dok se nisam udobno smestila i tiho govorila da je važno da se ja osećam opušteno, jer beba oseća sve. Spustila je roletne, pogledala kako nameštam bebu i pomogla mi da je malo drugačije postavim. T. je povukla nekoliko puta i opet se odbila. Tada mi je predložila da zastanemo, da se pomazimo i da dam sebi i bebi onoliko vremena koliko nam treba. Podsetila me da nemam gde da žurim i da su sve druge obaveze manje važne od ovog trenutka.

Dok je pričala tako mirno i sa razumevanjem, pominjala da uvek pustim bebu da “skroz završi” sisanje na jednoj dojci pre nego što je prebacim na drugu, ja sam, gotovo nesvesno, ponovo prislonila bebu na dojku — i ona je počela da sisa. Posmatrala nas je još nekoliko trenutaka, a zatim tiho rekla da će izaći, i da, ako se beba ponovo pobuni, napravim pauzu i pokušam opet tek kad osetim da sam smirena. Predložila mi je i da pustim muziku koja prija i meni i bebi, i da neko vreme ubuduće dojim u zamračenoj, mirnoj prostoriji.

Dve godine kasnije, na obuci za savetnicu za dojenje, shvatila sam da su njeni saveti bili doslovno “kao iz knjige”, a ona je sa mnom samo delila svoje iskustvo.

Snaga istinske podrške

Moju T. sam dojila nešto više od 13 meseci.
Danas znam da njoj to nije bilo dovoljno, ali tada nisam imala kapaciteta za više.
Danas, kad se osvrnem, najviše se ponosim time što nisam odustala — i što sam naučila šta prava podrška dojenju znači.

Sve prepreke su bile tehničke — ali ono što mi je stvarno nedostajalo bilo je samopouzdanje.
A ono se ne rađa iz teorije, već iz reči i prisustva žena koje su uspešno dojile i veruju da i ti možeš.

Poruka mamama:

Kada se informišete o dojenju — birajte pažljivo izvore.
Kada tražite podršku — tražite žene koje razumeju, koje su prošle kroz to i koje veruju u tebe.
Hranite se tuđim pozitivnim iskustvima — ona su najbolja podrška dojenju.