Bolest kao okidač štrajka dojenja

O BRNU, bolu koji ostane i kada bolest prođe, štrajku dojenja i onome što sam naučila kada je moja ćerka odjednom prestala da sisa.

Na letovanje smo otišli bez ikakvog predosećaja da ćemo se kući vratiti sa iskustvom koje ćemo još dugo prepričavati.

Odabrali smo jedan od onih porodičnih hotela u Hrvatskoj u kojima je sve nekako podređeno tome da sa decom zaista možeš da se odmoriš. Plaža je bila nadomak ruke, sadržaja za decu je bilo bezbroj svuda unaokolo, hrana odlična, more najlepše na svetu.

Prva četiri dana bila su doslovce kao iz bajke.

A onda je jedno veče moja najmlađa ćerka počela da dobija nešto što je ličilo na običan ojed u pelenskoj regiji.

Nisam odmah shvatila šta se dešava. BRNU, odnosno bolest šaka, stopala i usta, već smo dva puta prošli sa dvoje starije dece i nijednom nije počela na taj način.

Ali kada smo se ujutru probudili, njena pelenska regija bila je puna gnojnih promena.

I dalje nisam povezivala simptome.

Otišli smo na plažu, ali je S tamo postajala sve nervoznija. U jednom trenutku sam shvatila da ima temperaturu. Otišla sam do apoteke, kupila paracetamol i Sudocrem i vratila se, još uvek ne shvatajući u kom pravcu će sve ovo otići.

Tek kasno popodne primetila sam da su joj se stopala zacrvenela.

A ona je već bila užasno nervozna.

Tražila sam od nje da zine — to smo naučili kao mali ritual kod lekara kada treba da joj pregledamo grlo — i upalila lampu na telefonu.

U ustima sam ugledala bezbroj afti.

Tada sam shvatila.

BRNU.

Bolest šaka, stopala i usta je virusna infekcija koja kod dece može izazvati temperaturu i bolne promene u ustima, kao i karakteristične promene na šakama i stopalima, ali se mogu pojaviti i na drugim delovima tela. Kod S se vrlo brzo pokazalo da najveći problem neće biti ono što vidimo na koži, već ono što ne možemo da vidimo — koliko je bole usta.

Ponovo sam otišla do apoteke, a zatim pokušala da pronađem pedijatra.

U mestu u kojem smo letovali pedijatrija nije radila. Saznala sam da ne radi ni u dva susedna mesta sve do sutradan popodne. Na recepciji su nam, zbog temperature koja se stalno vraćala, preporučili da odemo u grad, u urgentni centar.

U tom trenutku sam pomislila:

BRNU je. Nije to tako strašno.

Kako sam samo pogrešila u proceni onoga što nas čeka.

Od te večeri sve je krenulo iz sata u sat.

Prvo je prestala da jede.

Onda je počela da odbija i tečnost.

Dojku je želela, ali se vidno mučila.

Sutradan smo kod lekara stigli tek popodne. Dobili smo kremu koja joj je prijala za promene u pelenskoj regiji, ali za usta praktično nismo imali rešenje. Imali smo Apis Golu, koja je u tom trenutku meni delovala kao da jednom kapljom vode pokušavam da ugasim požar.

Do večeri je pokušala da sisa još samo jednom.

Grizla me je, kao da nije mogla da uhvati dojku. Vrištala je.

Sutradan tokom celog dana nije sisala.

Uveče je dojku potpuno odbila.

A onda je došla noć koju nikada neću zaboraviti.

S je u snu počela da se baca i vrišti. Nije prepoznavala ni mene ni muža. Nismo umeli da je smirimo. Nismo znali šta joj se događa niti šta uopšte treba da uradimo.

Ja tada još nisam shvatala da je nastupio štrajk dojenja.

Mislila sam da joj nudim ono što joj je do tada uvek bilo uteha.

Dojku.

Ali kada sam joj je ponudila, histerija je postala još veća.

Izvijala se i vrištala.

U tom trenutku nam je izgledala potpuno neprepoznatljivo — kao da je zarobljena u nečemu iz čega ne može da izađe, a mi nikako ne uspevamo da dopremo do nje.

Sutradan nije htela da jede gotovo ništa.

Pila je minimalno vode.

Pelene su postajale osetno suvlje.

Promene su se širile — gnojne papule bile su po šakama i stopalima, ali i po kolenima i laktovima, kao i u ustima. Gotovo svuda, samo ne po trupu i leđima.

Sledeću noć prošli smo kroz isti pakao.

Još jedan napad u snu.

Još jedno dete koje nas ne prepoznaje.

I potpuno odbijanje dojke.

U ta dva dana uspeli smo da imamo samo jedan kratak podoj, tokom jedne dnevne dremke.

Tek tada sam počela da shvatam da se verovatno ne radi samo o tome da je S trenutno bolesna.

Konačno sam shvatila da je štrajk dojenja u pitanju.

A situacija je postajala sve ozbiljnija.

Nije jela. Gotovo da nije pila. Temperatura se vraćala. Promene u ustima su je očigledno bolele toliko da je počela da ima problem čak i sa gutanjem sopstvene pljuvačke.

Te poslednje noći odlučili smo da pozovemo hitnu pomoć.

Savetuju nam da ipak krenemo u grad. Kažu da misle da je sve to posledica bolova u ustima, ali telefonom ne mogu da potvrde da je takvo stanje „normalno“.

Problem je bio što nismo imali kome da ostavimo dvoje starije dece.

Bilo je jedan-dva ujutru, a pred nama više od sat vremena vožnje u jednom pravcu i isto toliko nazad.

Na kraju smo uspeli da umirimo S i uspavamo je.

Nije bilo novog napada.

Odlučili smo da krenemo čim svane — ili za Srbiju, ili da usput svratimo u urgentni centar.

Te noći pelena je ostala suva više od deset sati.

Ujutru se S probudila i tražila vodu.

I pila.

Mnogo.

Ponudila sam joj dojku.

Pogledala me je, pokazala mi da se pokrijem i negodovala.

Nisam insistirala.

Doručkovali smo.

Čak je i ona nešto malo pojela.

I krenuli smo za Srbiju.

Veći deo puta je prespavala od iznemoglosti, ali joj se opšte stanje očigledno popravljalo i temperatura je konačno popustila. Napravili smo jednu pauzu nakon naplatne rampe Zagreb i zatim sve do Beograda nismo stajali, osim na granici.

Kod dežurnog lekara u Beogradu dobili smo praktično isti savet koji smo dobili i u Hrvatskoj:

To samo mora da prođe.

U tom trenutku sam, ohrabrena njenim boljim opštim stanjem, čak zaboravila da pomenem noćne napade.

A onda sam shvatila da imamo novi problem.

Tokom puta nisam mogla da se izmlazam onoliko koliko je bilo potrebno.

Dojke su mi bile pune i bolne, sa obostranim zastojem koji je već počinjao da liči na upalni proces.

Stigli smo kući.

Izmlazala sam se kao luda.

Ponudila sam joj ponovo dojku.

Ponovo me je pogledala, pokazala da se pokrijem i negodovala.

I tada mi je prvi put zaista sinulo:

Ne smem više ovako da joj nudim dojku.

Ne zato što sam želela da odustanem od dojenja.

Naprotiv.

Već zato što sam počela da shvatam da je za nju dojka u tom trenutku postala povezana sa bolom.

Previše neprijatnih stvari dogodilo se oko nje.

Ako sam želela da se vrati, morala sam prvo da joj vratim osećaj da je dojka sigurno mesto.

U naredna tri dana sisala je samo jednom — tokom jedne dnevne dremke.

Treće noći, otprilike sat vremena nakon što je zaspala, nesvesno je ponovo pronašla dojku i sisala dugo. Baš dugo.

Kao da joj je to falilo.

A sutradan ponovo nije sisala uopšte.

Nisam insistirala.

Iako mi je bilo jako teško.

Pre svega emotivno, ali i fizički. Bila sam preumorna od izmlazanja, pokušaja, razmišljanja, posmatranja pelena, brige da li dovoljno pije, pitanja kada će sledeći put imati temperaturu i svakog novog odlaska na spavanje sa mišlju — šta nas čeka noćas?

Srećom, noćni terori se više nisu ponavljali.

Ali videla sam da je neki strah ostao.

Opšte stanje joj se, međutim, potpuno popravilo.

I onda je, četvrtog jutra, negde oko šest ili sedam, sama tražila da sisa.

Prišla je veoma oprezno.

Tačno sam mogla da vidim da postoji strah od toga da bi sisanje ponovo moglo da zaboli.

Nisam je požurivala.

Nisam pokušavala da je ubedim.

Pustila sam nju da odredi tempo.

A kada je konačno počela da sisa, sisala je jako dugo.

Kao da se vraća nečemu što joj je nedostajalo.

Posle tog podoja tražila je dojku ponovo tek popodne. I tada je opet prišla vrlo oprezno.

A već uveče se uspavala na naš stari način — sisajući.

Od sledećeg dana sisala je kao da se ništa nije dogodilo.

I upravo tada sam shvatila nešto što mi je, iz ove perspektive, možda najvažnije iz cele priče:

S nije odlučila da prestane da doji.

Bolelo ju je.

A onda je počela da se plaši da će ponovo boleti.

I trebalo joj je vreme da ponovo stekne poverenje.

Štrajk dojenja nije isto što i odvikavanje

Kada dete koje je do tada normalno sisalo odjednom odbije dojku, vrlo je lako pomisliti: „To je to. Prestalo je da sisa.“

Ali štrajk dojenja i odvikavanje nisu ista stvar.

Odvikavanje je najčešće postepen proces. Podoj po podoj se izbacuje, dete ima vremena da se prilagodi, a majčino telo dobija signal da postepeno smanjuje proizvodnju mleka.

Štrajk je nešto sasvim drugo — dete koje je do tada sisalo odjednom odbija dojku.

Uzrok može biti različit: bolest i bol u ustima, nicanje zuba, zapušen nos, bol u uhu, promena rutine, putovanje, odvajanje od majke, neprijatna senzacija ili neki događaj koji je dete povezalo sa dojenjem.

Zato ni način prevazilaženja ne može biti isti za svako dete.

Ako je uzrok bol, prvo treba rešiti bol.

Ako je dete dojku povezalo sa neprijatnim osećajem, potrebno mu je vreme da ponovo izgradi pozitivnu asocijaciju.

Nekoj deci prija da se dojka ponudi kada su pospana ili tek probuđena. Nekoj više odgovara mirno, poznato okruženje. Nekada pomaže promena položaja, mnogo kontakta koža na kožu, maženje i zajedničko ležanje bez ikakvog pritiska da dete mora da sisa.

A nekada je najbolja stvar upravo — prestati sa nuđenjem na neko vreme.

To je bilo ono što je kod nas napravilo razliku.

Kada sam prestala da pokušavam da je vratim na dojku, ona je dobila prostor da sama proceni kada je ponovo spremna.

I vratila se.

Ne zato što sam pronašla neku čarobnu tehniku.

Već zato što je prošao uzrok zbog kog je dojku počela da doživljava kao nešto neprijatno.

Zato, kada se štrajk dojenja dogodi, možda nije najvažnije pitanje:

„Kako da je nateram da ponovo sisa?“

Već:

„Šta joj je dojenje učinilo neprijatnim?“

A šta se u međuvremenu dešava mami?

Ovo je deo o kojem se, čini mi se, mnogo manje govori.

Dete može preko noći da prestane da sisa, ali majčino telo ne dobija istog trenutka informaciju da je dojenje završeno.

Ako se broj podoja naglo smanji, menja se i hormonska stimulacija koja održava laktaciju. Prolaktin ima važnu ulogu u stvaranju mleka, dok oksitocin učestvuje u njegovom otpuštanju i povezan je sa osećajem bliskosti i smirenosti koji mnoge žene povezuju sa dojenjem.

Kada se dojenje naglo prekine, telo počinje da se prilagođava novom stanju, ali taj proces nije trenutan.

Za mamu to može biti vrlo fizički neprijatno.

Dojke mogu postati prepune, tvrde i bolne. Mogu nastati zastoji i upalni procesi, a naglo smanjivanje pražnjenja dojki može povećati rizik od komplikacija.

Zato, čak i ako mama u jednom trenutku pomisli:

„Možda je ovo prilika da završimo sa dojenjem“,

to ne znači da treba istog trenutka da prestane i sa izmlazanjem.

Ako želi da prekine dojenje, najbolje je da se proizvodnja smanjuje postepeno — izmlazanjem sve ređe i sve manje, samo koliko je potrebno za komfor, umesto naglog pražnjenja ili naglog prekida.

Na taj način telo dobija vreme da se prilagodi.

A postoji i druga strana priče.

Hormonalna promena nije jedino što mama oseća.

Tu je i emocionalni aspekt.

Meni je bilo teško da gledam kako moje dete odjednom odbija nešto što je do tada bilo toliko naše. Dojenje nije bilo samo hranjenje. Bilo je uspavljivanje, uteha, bliskost, smirivanje, rutina.

I odjednom ga nije bilo.

Sve se to dešavalo dok sam istovremeno bila neispavana, zabrinuta za bolesno dete i fizički iscrpljena.

Zato mislim da je potpuno legitimno reći:

Štrajk dojenja može biti težak i za dete i za mamu.

Ne zato što svaka mama mora da nastavi da doji.

Ne zato što je prestanak dojenja nešto loše.

Već zato što nagli prekid, za razliku od postepenog odvikavanja, nije nešto za šta su se ni dete ni mamino telo imali priliku pripremiti.

I zato je sasvim u redu ako mama na kraju odluči da je vreme da se dojenje završi.

Samo neka to bude njena odluka — a ne odluka koju je, usred bolesti i bola, donelo njeno dete.

Šta bih volela da zapamtite iz ove priče?

Da dete koje tokom bolesti naglo prestane da sisa ne mora da odlučuje da je sa dojenjem završilo.

Da štrajk dojenja nije isto što i odvikavanje.

Da bol može promeniti način na koji dete doživljava dojku i da mu je ponekad potrebno vreme da ponovo stekne poverenje.

Da ne postoji jedna univerzalna tehnika za vraćanje na dojku — jer zavisi od toga zašto je do štrajka uopšte došlo.

Da nekada treba ponuditi dojku pospanoj bebi, nekada promeniti položaj ili okruženje, nekada imati mnogo kontakta koža na kožu, a nekada jednostavno prestati sa nuđenjem i pustiti dete da samo napravi sledeći korak.

Da, ako želiš da nastaviš dojenje, možeš da održavaš proizvodnju izmlazanjem dok traje štrajk.

Ali i da, ako odlucis da je za tebe vreme da završiš sa dojenjem, možeš to da uradiš — samo ne naglo. I ne moraš da donosiš tu odluku usred bolesti, neprospavanih noći i straha.

I možda najvažnije:

ne moramo svaki nagli prekid da shvatimo kao kraj.

Ponekad je samo pauza.

Ponekad dete ne govori:

„Neću više da sisam.“

Ponekad govori:

„Plašim se da će opet boleti.“

A to su dve potpuno različite stvari.

Kod nas je trebalo samo nekoliko dana, mnogo strpljenja i dovoljno prostora da se oporavi i da ponovo sama odluči da je spremna.

A onda je, jednog običnog dana, sisala kao da se ništa nije dogodilo.

Kao da je ta pauza bila samo to.

Pauza.